Search

ОбогатиСВОЈРјечник

Све смо више гледаoци него читаоци, па нам култура говора страдава. Али увијек ћемо се по говору истицати.

Tag

словенска митологија

ГДЈЕ БОРАВИ КИКИМОРА?

Једно од митолошких бића у Русији и Бјелорусији јесте и Кикимора.

КИКИМОРА – женски митолошки лик
код Руса и Белоруса, борави у човековом
стамбеном простору, наноси штету и сит-
не пакости домаћинству и људима. Назив
лика кикимора чине две компоненте. Ети-
мологија прве компоненте кик- повезује
се с балто-слов. кореном *kik/kyk/kuk у оп-
штем значењу грбавости, савијености.
Други део речи мора потиче од општесло-
венског *тог- – “смрт”.
К. замишљају у обличју малене, ру-
жне, грбаве старице, смешне, наказне, аљ-
каве бабе одевене у прње. Она je тако ма-
ла и сува да не излази напоље, из страха
да je -» ветар не однесе. Белоруси су за-
мишљали кикиморе у обличју малих де-
војчица. Понекад к. има зооморфни лик:
свиње, —> пса, —> зеца, патке.
У неким случајевима, порекло к. везу-
ју за “нечисту”, несрећну -> смрт: тс. je по-
стало дете које су проклели родитељи
(рус., бел.), кћерка коју je мајка изгубила
(бел.). К. се појављује у -» кућама изгра-
ђеним на “рђавом” месту: тамо где je био
закопан утошьеник или неопојани покој-
ник, где je било убијено или je умрло дете,
a такође где je сахрањено тело детета. По
изворима из XVIII в., к. je дете које je оте-
ла или заменила нечиста сила.
У другим случајевима, појава к. у кући
везивана je за -» чини, злу замисао л^уди
“зналаца”: најчешће je “пуштају” фурун-
џије и дрводеље приликом градње куће, у
жељи да се освете домаћинима. Они под
главку греду таванице или између брвана
на предњем -> ћошку куће поставе лут-
кицу направљену од иверја и крпица –
фигурицу “кикиморе”.
Присуство к. у стамбеном простору
човека оцењивано je као предзнак да je у
кући неповољно, “нечисто”. Када се поја-
ви у кући, к. чини ситне пакости, прави
штету домаћинству: баца и лупа судове,
омета спавање, лупа поклопцем на -»
димн>аку, гађа чељад луком из подрума,
бундама и јастуцима – с —> пећи; чупа —>
косу домаћину, перје – кокошкама, ши-
ша руно овцама и од њега прави постелэу
за стоку. Додијава људима завијањем, пи-
штањем, буком. Пребраја стоку, али уме
да броји само до три.

Веровали су: ако се
к. запати у кући, онда у њој нема живота
– обавезно ће надживети укућане. Поне-
кад се сматрало да к., коју je вештац пос-
лао у кућу, може да усмрти човека, да га
одведе с овога света; она такође мучи сто-
ку, тера коње.
У ретким случајевима, представа о к.
се мешала с ликом жене кућног духа (—>
домовој). Сматрали су да к. може пома-
гати домаћици кад меси —> хлеб, љуља
децу, пере ћупове, послује око стоке.
Основно обележје к. јесте њена веза с
предењем, шивењем. Она се ноћу игра с
—> преслицом, —> вретеном и пређом,
може да допреде уместо домаћице, али
чешће кида, балави и мрси пређу, пали
кудељу, која je ноћу остављена без благо-
слова. К. преде и стално поскакује, а ко-
нац упреда здесна улево, а не обратно, ка-
ко би требало прести. К. такође покушава
да шије, али joj шавови стално испадају
неравни (бел.), уп. рус. пословицу. “От
кикиморы рубахи не дождешься” (“Од
кикиморе кошуљу нећеш дочекати”).
Понекад се по понашању к. може
предвидети будућност: она се појављује
пред смрт неког од чланова породице: на-
говештавајући невољу, излази из подру-
ма или плаче.
Веровали су да ако би ухватили к. и на
темену joj ошишали косу у облику -» кр-
ста, она би заувек остала човек, али би
живела с неком маном: повијеност, муца-
вост, слабоумност.
К. борави у купи, ређе – у дворишту,
купатилу, штали, на —> гумну, у напуште-
ном дому. У купи живи на местима веза-
ним за култ умрлих: иза -> пећи, на -> та-
вану, на пећи, у подруму.
К. се појављује и оглашава -> ноћу,
понекад само за божићне празнике или
уочи -> Божића; до -> некрштених дана
живи напољу, затим одлази незнано куда.
У време божићних празника она рађа де-
цу, која излећу кроз димњак и живе напо-
л.у до —> Богојављења.
Од к. су се штитили молитвом, споми-
њањем Божјег имена, а у неким случајеви-
ма – псовком. Заштитом од к. сматрали
су куриный бог ( “кокошји бог”) – камен с
рупом, који су качили над пречагама у ко-
кошињцу, да к. не би мучила кокоши. К.
се боји —» клеке. Кикимору, коју су посла-
ли вешци, могућно je уништити ако се у
кући открије лутка или други предмет
помоћу кога je послана к. Taj предмет je
требало избацити ван имања или га спа-
лити.
Лит.: Аф. ПВ 1: 101-102; Влас. НА: 170-177; Зел.
ОРМ2: 51, 58, 60, 61, 220; Зин. МРВС: 65-95;
ННКС 1: 61, 67; Череп. МЛРС: 124-133; Чулк.
АРС: 219.

 

(СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК, ZEPTER BOOK WORLD
BEOGRAD 2001)

Advertisements

КАДА СТЕ ЗАДЊИ ПУТ ПРИЧАЛИ С БУБАМАРОМ Словенска митологија

БУБАМАРА – буба чија се митолошка
симболика открива посебно у многоброј-
ним именима и надимцима, које су joj на-
девали.

За б. су карактеристични сунчана
симболика, припадност или посвећеност
—> Богу, веза како с митском невестом
(женом) тако и с митским младожењом
(мужем).

У митолошком сижеу “Сунчева
свадба” додељена joj je улога невесте и
пророчице.
Словенски називи б. су корелативни с
ликовима из митолошког сижеа “Сунче-
ва свадба” и с реалним обредима летњег
содистиција, пре свега са ивањданским
обредом типа буг. “ењевој буљи”, када за
улогу Сунчеве-“Иванове” младе (за Ењу)
девојке и жене бирају реалну девојку (чи-
je je име у песмама изведено од архаичног
корена мар-, који асоцира на хришћанско
име Марија) и огрћу je црвеним свадбе-
ним велом, попут крила б. Понекад она
маше рукама у дугим рукавима свадбене
кошуље, као птица. Њена сунчана природа
испољава се у забрани да се б. спусти
на —> земљу – “да земља не изгори”.

Обраћају joj се као девојци, пророчици, пи-
тањима о свадби, животу и смрти, летини
и домаћинству. Слична тематика je свој-
ствена и —» гатањима с б., поред опште-
познатих гатања с њом о времену. На
пример, о животу и смрти: “Бубамаро,/
Хоћу ли живети,/ Хоћу ли умрети,/ Или
на небо летети?” Уп. мотив смрти у укра-
јинским веровањима: ко згази б., у поро-
дици ће му неко умрети.
Централном лику буг. обреда (младе
и жене Сунца-Ивана) одговарају називи б.
као што су буг. господьова момичка (божја
девојчица), називи типа “мдада/млади-
ца” (буг. невестичка, геленцик, макед. неве-
ста, царева невеста, невестица, “жена”
(пољ. matžonka), “девица” (пољ. раппа,
panienka, луж. panieneczka, укр. дгвонька),
“сиротица” (пољ. sirotka), “предсказива-
чица/вештица” (словен. povenčica, хрв.
povemčica, укр. ворожка), називи настали од
имена мученица, “Христових невеста”
(најчешће Јекатарине, Јелене, Аполоније,
Магдалине, Варваре, Веронике, Уљане) и
др. Митски младожења представлен je
луж., чеш., пољ., бел. и укр. називима б.
типа “сунашце” и рус. “Иван” (иванчик,
ивашка, ванъка, ваня-женишок).

Називима б. типа “кутија/сандук/каца” (рус. коробка,
чеш. krinka, словач. skrinka-marinka, хрв.
gospa-škrinica) можда одговара и један од
реквизита споменутог обреда – специја-
лан суд који је коришћен за гатање о ле-
тини и удаји/женидби.
Поред тога, у називима типа “мара”
може се видети одјек зап. словен. —> “ма-
рене”, у називима типа “кукавица” – мо-
тив душе митске младе (“Марушкине ду-
ше”, како je она именована у песмама ру-
ског обреда крштења и сахрањивања “ку-
кавице”), у називима типа “кравица” –
симболичко означавање младе (уп. рус.
коровка – “млада” и симболику свадбеног
колача, рус. коровой).

Називи б. типа “кума, старосватица”
(буг. калманка, кумица)
корелативни су с низом буг. обредних ли-
кова: с “кумом” – девојком, предводни-
цом -> лазарица у обреду “лазаровања”,
који се завршава у Цветну недељу кум-
ством, бирањем “кумице” и гошћењем
девојака у њеној кући; с ликовима ивањ-
данског обреда “калиница” или “ењева
буља” – с “кумом” (кума), која узима —>
прстење девојака и предсказује им удају,
са старосватовком (кумом) на свадби. Не
само поменути ликови, него и други мо-
тиви наведених обреда, одражени су у
симболици и називима б.

Свадбена тема
je представљна у раширеним гатањима с
б., када joj се обраћају питањем о предсто-
јећој удаји. Улога пророчице фиксирана
je у споменутим хрв. и украјинским име-
нима б. За “лазаровање” je везан њен ма-
кедонски назив лазарка.
Могућна веза “кукавичјих” назива б. с
рус. обредом крштења и сахрањивања
“кукавице”, за који je карактеристично
окумљивање учесница, поткрепљена je
ритуалним окумљивањем у буг. обредима
на —> Цвети. Мотив окумљивака je везив-
на карика између буг. и макед. назива ти-
па “кума” и укр. и пољ. типа “кукавица”
(укр. зузулка, пол. zuzula, kukutka). Б. и ку-
кавицу зближавају и улога пророчице, у
гатањима о удаји и смрти, a такође улога
посреднице између различитих светова –
уп на пример, обраћање б. код Чеха:
“Sluničko, sluničko, kam poletiš – do nebe,
neb do pekla?” (“Бубамаро, бубамаро, куда
ћеш полетети – на небеса или у пакао?”).
Називи који одређују б. као мајку (рус.
коровушка-матушка, пол. matecka, кашуп.
matuleczka, буг. литмама и ел.) одговарају
лику тог инсекта као мајке деце у дечјим
песмицама (нпр., рус. “там твои детки ку-
шают котлетки” – “тамо твоја деца једу
котлете”). Веза између назива типа “деви-
ца” и типа “мајка” поткрепљује хри-
шћанско осмишљавање 6. као Деве Мари-
је (кашуп. раппа Man/ja, макед. Mapuja) и
истовремено Божје Мајке (буг. божа
майка, богородичка). За Марију као име Бо-
городице везани су и неки називи б. са
компонентом мара. Могућно je да je Бого-
родица у овом случају заменила неки па-
гански лик (мара, марена, морена, мора), ве-
зан за смрт и болести. Пољаци из Мало-
пољске називају б. “кравица Божје Мајке”
и сматрају да je велики грех убити je.
Назив “божја кравица” одговара гата-
њима о стоци код Бугара: ако се под —> ка-
меном, испод кога je била ставлена ски-
нута “мартеница”, нађе б., значи да ће се
краве добро телити. Осим тога, у овом на-
зиву б. може се видети одраз индоевроп-
ских представа о загробном свету као па-
шњаку на коме пасу -» душе покојника.
На тај начин, и кроз то име, б. je посредно
везана за свет мртвих. Поред тога, називи
типа “божја кравица (овчица, јагњенце,
теленце итд.)” реализују општи модел ве-
зе инсеката и стоке.

Лит.: Топоров В. Н., Балтийские и славянские
названия божеи коровки (Coccineüa septempunctata)
в связи с реконструкцией одного из фрагментов
основного мифа/Пез. ЭБСК; Топоров В. Н., Еще
раз о балтийских и славянских названиях божьей
коровки (Coccineüa septempunctata) в перспективе
основного мифа/ГБСИ, 1981; Терновская О. А.,
Божья коровка или ночь накануне Ивана Купали
(соотношение микро- и макроструктур)!УСБЯ,
1993; Терновская О. А., Божья коровка и на-
родный календарь, Заметки по истории кулъту-
ры//Мифологические представления в народ-
ном творчестве, Москва, 1993; Младенова Д.,
Этнолингвистично изследование на българските
названия за калинка-малинка (Coccinella septempunctata)
в балканска и славянска перспекти-
8Я//ЕПЦДК 3; Гура СЖ: 492-500.

А. В. Гура

(СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК, ZEPTER BOOK WORLD
BEOGRAD 2001)

Авет

авет (арап. аft, тур. аfet несрећа, митолошко
биће у облику крилатог лава) сабласт,
привиђење, утвара, приказа.

Авет, Аветиња или Хаветиња је митолошко биће, отприлике ноћно страшило тј. приказа. Постоји неколико претпоставки о коријену овога назива; постоји арапска ријеч hayalet што значи привиђење, затим турска афет- несрећа,чудо ; ријеч можда вуче коријен из праславенског авити-јавити се, показати се; затим из латинског ovytis- јавити се у сну… Ово биће јавља се претежно у народним вјеровањима на простору Србије,Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Према причању жене из села Груже која је видјела авет то је изгледало овако : „Ја стукну назад,а старац (са бијелом брадом до појаса) ми полако приђе и рече: Не бој се, ја сам авет!“

Авет се може приказати као црно страшило у облику слијепог миша. Према вјеровању у авет се претварају грешни људи који су пред смрт дуго боловали и тешко умирали, затим самоубице чије душе не могу да оду на небо. Према неким свједочењима с почетка 20. вијека, жене су увече везале чарапе које изују, затим сукње које скину, да то ноћу не би облачиле и носиле авети. Према вјеровању из Западне Херцеговине, виле ноћу женама краду хаљине из сандука, носе их па их поновно враћају тако да се не примијети да су хаљине ношене.

Може се претпоставити да су авети прерано умрле особе које на овом свијету нису одживјеле свој вијек, баш као што је често случај са вилама – виле русалке, виле богинке и слично. Да авети воде поријеко од „нечистих“ покојника потврђује то што се виђају у ноћно вријеме. Осим тога авети су ушле у неке народне поштапалице и поређења рецимо : „Иди одавде, аветињо једна.“, „Мршава к’о авет“ , „Аветињо једна аветна“…

( Извор: Вујаклија, М. Лексикон страних ријечи и израза, слово А, Просвета, Београд, 1980. године, страна 5.

По: Словенска митологија – енциклопедијски рјечник )

 

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: