авет (арап. аft, тур. аfet несрећа, митолошко
биће у облику крилатог лава) сабласт,
привиђење, утвара, приказа.

Авет, Аветиња или Хаветиња је митолошко биће, отприлике ноћно страшило тј. приказа. Постоји неколико претпоставки о коријену овога назива; постоји арапска ријеч hayalet што значи привиђење, затим турска афет- несрећа,чудо ; ријеч можда вуче коријен из праславенског авити-јавити се, показати се; затим из латинског ovytis- јавити се у сну… Ово биће јавља се претежно у народним вјеровањима на простору Србије,Црне Горе и Босне и Херцеговине.

Према причању жене из села Груже која је видјела авет то је изгледало овако : „Ја стукну назад,а старац (са бијелом брадом до појаса) ми полако приђе и рече: Не бој се, ја сам авет!“

Авет се може приказати као црно страшило у облику слијепог миша. Према вјеровању у авет се претварају грешни људи који су пред смрт дуго боловали и тешко умирали, затим самоубице чије душе не могу да оду на небо. Према неким свједочењима с почетка 20. вијека, жене су увече везале чарапе које изују, затим сукње које скину, да то ноћу не би облачиле и носиле авети. Према вјеровању из Западне Херцеговине, виле ноћу женама краду хаљине из сандука, носе их па их поновно враћају тако да се не примијети да су хаљине ношене.

Може се претпоставити да су авети прерано умрле особе које на овом свијету нису одживјеле свој вијек, баш као што је често случај са вилама – виле русалке, виле богинке и слично. Да авети воде поријеко од „нечистих“ покојника потврђује то што се виђају у ноћно вријеме. Осим тога авети су ушле у неке народне поштапалице и поређења рецимо : „Иди одавде, аветињо једна.“, „Мршава к’о авет“ , „Аветињо једна аветна“…

( Извор: Вујаклија, М. Лексикон страних ријечи и израза, слово А, Просвета, Београд, 1980. године, страна 5.

По: Словенска митологија – енциклопедијски рјечник )

 

Advertisements