Search

ОбогатиСВОЈРјечник

Све смо више гледаoци него читаоци, па нам култура говора страдава. Али увијек ћемо се по говору истицати.

Month

September 2017

ВЛАДАН ДЕСНИЦА Правда

Шта је правда, да ли је све онако баш како изгледа и да ли треба реаговати одмах или је пак прекасно када се дјеловање одлаже ? Пише Владан Десница у новели Правда, чији је поднаслов Сцена с улице.


ПРАВДА (Сцена с улице)
Сцена с улице

Једног недјељног поподнева, прије више година, врадајући се с далеке шетње у град, наиђем путем на одвратан призор: насред цесте човјек немилосрдно бије жену. Лице му је имало разјарен, управо живински израз. Пограбио несретницу за косу па је вукља амо тамо по цести док није пала ничице; аонда стао да удара без поштеде, по очима, по устима, не пазећи куд погађа… У мени се све преокрену. Хтједох да срнем на њ. Потекао из чистог милосрђа мој би насртај био тим жешћи што је милосрђе било веће; а милосрђе је било толико, да бих засигурно и ја био навалио бјесомучно и ударао без поштеде, по устима, по очима, не пазећи куд погађам. И, вјероватно, лице би ми било попримило разјарен, управо живински израз; по њему заиста нико не би био могао да спозна племенитост моје побуде. Него, помисао на небројене прилике кад сам се пренаглио и залетио кану кап двојбе на моју распаљеност и смјеста закочи моју спремност на човјекољубачку интервенцију. Можда је у том правцу дјеловало и присуство још једног посматрача, ониска средовјечна човуљка пуних образа И свијетлежућкасте длаке који је спокојно гледао смијуљећи се неодређено. Сјећам се, његова комодна равнодушност у први мах изазвала је у мени гнушање. Али одмах затим учинио сам исто што и он: турио руке у џепове и стао да посматрам. Примјер, као што је познато, дјелује неодољиво. У већини случајева (будимо искрени!) другога сматрамо глупљим од нас. Но тај гријех одмах откупљујемо тиме што, на дјелу, обично слиједимо његов примјер.
– Ја се, дакле, обуздам и примирим. А чим се примирих, у мени проговори она добро позната »друга половица«, она која расуђује и сумња. Одавна сам дубоко освједочен да је главни услов за праведност – фантазија. Да бисмо били праведни суци,потребно је да познамо позадину, побуде и узроке, односе и зависности ствари о којој судимо. Не поводити се за првом импресијом, за вањским помолом ствари; испитати скривене узроке, нужне условљености, дуги ланац кривица и протукривица; увући се у кожу бића о којима судимо, потражити крај замршеног клупка — то нам је дужност прије него изречемо ријеч осуде.Помислим: ко зна какве је све кривице, каква зла нанијела ова жена човјеку? Ко зна што је све он зању учинио, жртвовао; колико је и колико трпио и праштао и мучао? Ко зна до какве је бестидности, до каквог цинизма она дошла у своме срозавању? Можда је то и нека мајка – звијер, можда је напустила дијете које се гуши у крупу да би отишла на састанак с јараном. И није ли, у таквом случају, она крива И зато што је довела мужа до овог ружног испада, у ово стање поживинчења? Није ли тада његов испад, ма колико ружан, ипак на концу конца људски разумљив? И не би ли он — ако тако ствар стоји — осјетио као крајњу неправду наше уплитање у корист жене, наше залагање за њу?
— Да, добро је што нисам интервенирао. Но док сам ја тако умовао а бубоци и даље пљуштали, наиђе и трећи пролазник: стасит млад човјек дуге витичасте косе, у плавом џемперу и с тениским рекетом под пазухом. Једним махом уочи ситуацију; ошину презирним погледом нас два пасивна посматрача, па без сувишног испитивања срну на човјека — управ онако како што малоприје хтједох ја – и поче га млатити жустро и без промишљања, не пазћи куд погађа… Изненађен, муж пусти с ока жену и стаде се бранити од нападача .Жена је међутим измигољила, придигла се на кољена, устала: живнула брже него што би се могло очекивати,послије оних буботака. Стала отресати прашину с лаката и кољена, поправљати раскуштрану косу. (Због те бриге за фризуру, одмах ми се причинила мање жртвом.) Затим неопазице некуд нестаде.Уто се на супротној страни цесте појави времешан човјек водећи за руку дијете. Извео синчића у шетњу; брине се око њега управо дједовским стрпљењем; показује му нешто прстом у крошњи јаблана у дрвореду,ваљда неку птицу или гнијездо. Угледавши тучу, застаде изненађен. Али се убрзо снађе: видје гдје човјек—млад, издикао мамлаз —немилице бије свог сабрата, и то старијег од себе, бије га немилице и очито неправедно (јер слабијем инстинктивно придајемо улогу праведника); видје и два себична, недостојна створа који то равнодушно проматрају, —и његова одлука би одмах готова: тргну се, склони дијете у крај, па насрну на нападача (јер јачега инстинктивно истовјетујемо с нападачем) и стаде га ударати што је боље могао. Гледајући ту нову компликацију, помишљао сам: да се малочас нисам суспрегнуо, сад бих ја био тај по коме пљуште ударци, и сад бих огорчено и с много увјерења узвраћао те ударце ономе који је интервенирао из потпуно једнаких побуда као и ја, и који је, према томе, у ствари мој једномишљеник И суборац. Све из милосрђа и у име човјекољубља, ето се три људска створа до зла бога млате за нечију корист и за нечију правицу. А мало подаље, два недостојна егоиста, ни да прстом макну за свога ближњег. Два егоисте, три нападача, четири испребијана. Међу самих пет -шест људи, нашло се,ето, грешника сваке врсте: криваца због учества у тучи, и криваца због комодног неучества; криваца због уплитања у туђе и непознате послове, криваца због неуплитања; нечовјечних млакоња И рабијатних човјекољубаца; криваца због самовласног успостављања правде, и криваца због спречавања да правда, макар и самовласно, буде успостављена!
— Кад сам приступио, с презиром сам погледао човуљка пунаних образа, да бих одмах затим учинио исто што и он. Свакога од учесника у датом сам моменту оправдавао и натезао за њ, да бих га час касније осудио повлађујуди ономе који је надошао да га нападне. А одмах затим и овоме зажелио пораз и новог нападача. Ствар се одвијала И уплитања су упадала тачно онако како сам желио — таман као да ја невидљиво њима равнам. И сад, послије свега тога, опет нисам начисто ко је у праву и какав исход уствари желим! То јест, знао сам: желио сам сваком нападачу пораз а сваком нападнутом побједу, слабијему успјех а јачему неуспјех; желио сам да се слабији прометне у јачега а јачи у слабијега, нападач у нападнутога нападнути у нападача. Али тешко да је била у томе што су сви учесници пролазили узастопце кроз улогу јачега па слабијега, нападача па нападнутог, праведника и кривца. Па ко да се сад ту снађе, ко да подијели правду? Зар је кривица истовјетна са снагом? Зар праведност лежи у слабости? Зар наслов праведника треба платити поразом?

ПЕТАР КОЧИЋ Кроз мећаву

Ове године се обиљежава 140 година од рођења Петра Кочића – пјесник, писац и политичар, рођен у селу Стричићи на Змијању, на планини Мањачи код Бање Луке, као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у народним масама и код напредне омладине – на Кочића се гледало као на једног од најсмелијих подстрекача српског народног поноса и проповједника друштвене правде.

 

Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену. Нико ни да се нашали!

Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и да је имао суза, горко би заплакао. Али, онако испаћен и сатрвен другим јадом и чемером, само суво уздахну и крену с трга, водећи погружено на привузи стеону кравицу, чија се плава свијетла длака, мркасти рошчићи и обло пуно виме између бјеличастих и меснатих кракова једва распознаваше у сувој и оштрој зимској вечери. За кравом се диже и пође дијете –није му могло бити више од дванаест година –држећи чврсто у промрзлим рукама љескову мотичицу.

 

Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом. Сијед је сав, кошчат и крупан као одваљен комад оних грађених и непрекидно мрачних и туробних планина, што се мукло уздижу поврх његова села. По разголићеним, руњавим и широким прсима нахватало му се стврднуто иње. Уздигао накостријешене, дебеле обрве , испод којих мутно, као из неке даљине вире уморне и готово умртвљене очи, па љума и граби уз пут.
Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобно цвилећи угиба се под ногама.

Баш нико ништа, Вујо! –трже се старац и обрну се дјетету.

Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом. Од суве студени на њему се бијаше све накостријешило и укочило. Ситне, меке длачице на лицу му се најежиле, а руке поцрвењеле, па поцрњеле од тешке зиме.
Кад бише насред чаршије, снијег поче пропадати. Љуто и као на силу одваљиваше се лепирица за лепирицом, испрва тешко, као да се мучи и натеже, па онда лакше, учестаније и гушће.

Баш нико ни да се нашали с цијеном а ево нас и ноћ у чаршији стиже! –трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе несто болно и очајно.

Све се више смрчава и као да се нешто из далека потајно и пригушено спрема и пригушено хуји.

Снијежне лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шумуповрх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом.
Некад је он био најнапреднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини. По далеким селима, касабама и градовима, по механама и хановима, на царским друмовима из Босне до Цариграда, говорило се и причало о згоди и направи Реље Кнежевића са Змијања.

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим са којих су се у врелој сунчаној свијетлости кроз планинско, небеско плаветнило ломили и кршили дрхтави и задихани гласови, а пуна и забрекла снага прштила и пуцала испод загријаних кошуља и сребрних ђердана. И пјесма рада и распламћеле младости , пјесма ускипјеле, необуздане планинске снаге уз оштри фијук коса и српова разлијегала се силно, протегнуто, уврелом дрхтању бијелих облих грла, испод помодрелих горских висова.
Раном зором отискиваше се небројено благо од Рељиних торова. За час би крдо оваца прекрило и забијелило пољем испод планина. Говеда би у дугим редовима замицала у планину на пашу, да се у подне врну води на пландиште. Јаблан, који је својим разглашеним јунаштвом затворио цијело Змијање, поносито би се одвојио од говеда, измакао би напријед, па би громовито рикао, букао, копао ногама и задрто разносио земљу роговима.

 

И Реља је као растао, ширио се. Прса му се напињаху да пукну, а срце му обузимаше и обливаше нека слатка, чудесна врелина.

Све му је напредовало, расло, бујало, множило се и ширило у недоглед. И њега би често пута, кад би погледао на свој мал и имање, обузимала некаква потајна, нејасна језа и слутња…
,,Ово се већ одавно пресипа…прелијева!“- прошапутао би дршчући и угушујући ону кобну мисао која би му тада синула кроз главу.
И рађало је, и расло је, и напредовало је: жене се близниле, овце се близниле, козе се близниле, а улчек сјемена бацао је по десет рода. Торови прекрили пола поља, а стаје се окупиле око једног заравњака као мала касаба.
Глас се Рељин ширио. ,,Шта се толико теслаишеш! Што си се толико диго, нијесу на теби токе и илике Реље Кнежевића!“ – говорило се, кад би се ко год стао чиме поносити.

На зборовима код цркава и манастира, на кумалима и свадбама приказивао би кум куму, пријатељ пријатељу част и поштење:

,,’Вала ти куме, ’вала ти пријатељу! Ти мене почествов’о овом чашом, а тебе Господин Бог сваким родом и берићетом. Жито ти родило, коло ти возило, и бакови букали к’о у Реље Кнежевића!“

И паше му падале на конак. Црне грчке владике високих тенџерастих камилавки, бескрајно дугих и широких рукава и облапорна срца на жуту јаспру, свраћале су њему и благосиљале дом његов и торове његове. И он им је давао много, премного, не бројећи, не устежући се, пуном шаком. Самоме везиру за курбан-барјам слати су овнови из Рељиних торова. И некакву бурунтију од цара задобио. Зашто и крошто он није знао, нити је хтио кога питати. ,,Ово мени ништане треба,а у реду није да се царска јазија потеже и повлачи по куди!“, рекао је , и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружјенију му падало на ум да тражи,нити је коме падало на ум да га пита за то. Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било зазор.
Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао ком свом, иако се знало, да су сви његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева.

Кад не могу кнезовати ко што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! – говорио је Реље поносито.
Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио у чаршију. Три пута у години: кад би смиривао мирију,кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило удоње крајеве.
Већ би се на неколико дана знало, кад ће градом минут и крдо Реље Кнежевића саЗмијања, и чаршилије би се искупиле на ћошковима, а Турци би посиједали на дивананама, да ћефше и сеире кршно и бијело благо. Кад би звоно са големог овна предводника растегнутим звуком одавало да су прве овце иза града, пошљедње би улазиле у чаршију, преливајући се у пуној свјетлостипрољетног, дрхтавог сунца, а за њима би поносито јахао на брњашу Реља, обучен у модри
копоран и црвене, скерлетне чакшире, са црвеним шалом око главе и крупним , сребрним токама и иликама на прсима, под пуним пусатом. И Турци би се и чаршилије дивили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.

Препунише се торови, пресуше се амбарска окна, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашјем.

И једног кобног дана – добро се он сјећа – ненадно се дигоше врући планински вјетрови,погнаше и завитлаше млаку прашину у ковитлац, расипљући је по торовима, стајама, и њивама његовим. Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно,претужно урликали и завијали као гладни курјаци усред зиме на планини.

И пође шапат од уста до уста:

Рељин брњаш осван’о мртав у бари.

Три јунице, што су се ономадне оштуриле, нађоше јутрос говедари мртве у тору.
Орлови мрлинаши, они грдни планински орлови огуљених, голих вратова и дугих, заоштрених кљунова, почеше се вијати небом изнад стаја Рељиних и падати крај торова. Црне вране и гаврани у дугим, широким јатима кобно су и злобно грактали поврх мала и имања његова, а он је болан, преболан ходао тамо и амо као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером. Чама, зебња и грозничава, дубока језа дрхташе на образима његовим и на образима чељади његове. Свако је чељаде стрепило и осједало да се нешто невидно увлачи и подмукло шири по торовима и стајама, обарајући немилосрдно све живо пред собом.

И Јаблана јутрос међу силним мрлинама нађоше мртва у тору! – просу се опет шапат, болан и дрхтав шапат од уста до уста, а из поља од торова разлијегало се жалобно јадиковање малог Ђоке за својим Јабом. И сва чељад заплакаше, зајаукаше. И Рељи се грдно зажали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну:-
Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и љепоте моје. Пјесму, пјесму, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите,не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесму
од туге големе, ону велику пјесму од које процмили и дрво и камен, а како ли срце у чојеку! Ту пјесму, ту велику пјесму запјевајте загрљени и ожалите погибију снаге моје и љепоте моје!

Мали је Ђоко вас дуги дан прејадиковао набрајајући Јабланове мејдане, и пред вече је заспао на мртвом тијелу биковом, од кога га нијесу могли никако раставити. Заспао је, да се никад не пробуди. Мало срце, пуно велике, дјетињске љубави, препукло је од преголеме жалостиза својим Јабом. И прва се носила кренуше од Рељине куће.

Иза тога чељад се поче поболијевати и падати као снопље. Носе се носила, нижу се гробови и промукла женска грла, бугаре сиње и црне тужбалице. Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих копрана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостиви, сломљени, сатрвени…

И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки. Страхота погледати! Нагрнули огољени просјаци и блентови из далеких села; пуно их гробље.
Осјетили, нањушили и они, као и оне планинске прождљиве орлушине на мрлинама, па се отимају о пиће и масна јестива што износе на гробље. Обучени у нове миришљаве рубине, што остају иза мртваца, просипају пиће по гробовима, прождиру облапорно грдне масне залогаје, режећи један на другога као пси. Блентави Шеле обукао на се читаву нову одјећу покојног Маркана, брата Рељина, па скаче помамно преко гробова и бучно мумла да уши заглухну:
-Ај! Иј! Уј! Како ми стоји глава?…Зар нијесам кршан и прикладан не буди примијењено, ко и сваки герз!…Ај! Иј! Уј!…Ујујуј!…
Луди Крстан, обучен у стајаће руво Луке, синовца Рељина, сјео на камен више једног гроба, поднимио се на обје руке, па сам за се крупно дубоко говори, као да му глас долази из мрачних дубина:

Док једном не смркне, не може другом сванути. Додуше оно не би требало да тако буде, али људи тако оће, па нек им тако и буде. Ја нијесам чојек, ја сам блентави Крстан, а блентавом Крстану то је, ако ћеш, блентави Крстане, и драго. Зар није тако? – Јест, брате Крстане, тако је – мијења глас и одговара сам себи…

Кад буде по некој памети, брате Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени неможе ни смркнути ни сванути међи људима, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? – Тако је брате, тако…И блентави је Крстан и даље нешто мумлао, претресао, а око њега се дизао и ломио грозан и језив јаук и лелек. Наједанпут се трже, исколачи очи, зину и грчевито здера са себе сву одјећу и го побјеже с гробља, а за њим се нададоше остали блентови са силном, заглушном вриском и писком. Само остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куде ко куде и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једуди и не пијући ништа. Нуде је јелом и пићем, дају јој хаљине што остају иза мртваца, она све то одбија, неће да прими, него само јадикује и непрекидно јадикује. Родбину и укопнике обузима све већа и студенија слутња, они је гоне с гробља, али се она упорно отима, неће да иде:

Не дирајте ме, ја сам жалобитна, ја сам мека и болећива срца. Ово су дјеца моја, сестре моје и браћа моја. Оћу да и’ ожалим. Нико и’ неће онако од срца ожалити ко ја…

Силом је одгнају с гробља, али се она опет привуче и обноћ, кад се све смири и утиша,ходајући од гроба до гроба, јадикује и нариче, дубоко потресајући душом запрепашћене чељади.

Реља, усправан, потамнео у образима као какав окорјели грешник, празна и укочена погледа, хода тамо и амо, суво, изнемогло шапће и мрмља:

Чудне ли среће и црна ли удеса мога!… Боже, Боже, што си тако немилостан! Што расточи државину моју, што обори и разруши краљевину моју? Зар нијесам писо на манастире и цркве; зар нијесам давао кљасту и сакату; зар нијесам славио име твоје и прислуживо свијеће слави твојој?…

Онда би се наједном трго, занио, подбочио би рукама слабине, окренуо би се прематоровима, око којих се разлијегаше језива ниска орлова и студено грактање врана и гавранова,па би као у пола јеукнуо:-

О ви црни врани и орлови, наједите се, науживајте се, и напите се крви моје и снаге моје! Оснажите своја крила, па се високо под небеса дигните и крлите земљом и свијетом. Огласите својим црним гуком и јауком на све стране свијета несрећу моју голену и погибију краљевинемоје и љепоте моје!…

И све помрије, леже у гроб, осим њега и неколико млађих жена, које се убрзо разудаше; и све пропаде, ишчезну, свега нестаде осим худе и врлетне земље, коју немађаше нико више обрађивати и зиратити, и осим празних и загушљивих стаја, из којих заудараше задах смрти и пустоши.Торске љесе нешто свијет разнесе, нешто се опет осушише и сагњеше. Друго све узе невидовни удес и разграбише птице небеске и разнијеше просјаци и суманути блентови. И он остаде сам с окорјелим мразом и ледом на души, и тврд као камен, црни као огорјео пањ у планини, спустисе изнад огњишта, на коме се ватра гасаше…Највише је чамио у кући и око куће, и врло је ријетко излазио међу свијет, који гледаше у њ као у неко чудо и страшило. Њега би дубоко у души забољело оно бојажљиво, нејасно и тајанствено сашаптавање, кад би гдје год бануо међи људе који га не познају – само кад нешто шапћу.

Светковина и зборова код цркава и манастира клонио се као живе ватре, јер се ту много причало и бесједило о његовој страховитој погибији и удесу. Кад би помислио на те зборове и светковине, душа би му потајно пропиштала, јер се на њима не блијеште више токе и илике са витких и врсних Кнежевића, не праште пећанке њихове, не бјеласају се у лепршању широке бошче, нити звекећу меко и уједначено дуги ђердани са једрих и наочитих снаха и дјевојака, које задихано разносе по збору, од сопре до сопре, части кумовима и пријатељима. Умукле су и оне дрхтаве, е даровати кљасте и сакате, за покој душе њихови’… Шта дочека Реље Кнежевићу! – с горким пријекором дубоко уздахну.
Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у костима.

Поврх њихових глава шиштао је меко лепршао снијег који је пискаво шкрипао под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

Кад, у Добрињском Пољу, скренуше с главног друма према селу, мјесец бијаше на заходу,а скомачна свјетлост звијезда једва се распознаваше на непрегледној бјелини.
Снијег поче гушће лепршати кад уђоше у планину, коју им је ваљало пријећи и спустити се у поље.

Крава стане нешто зазирати и застајкивати.

Идеш ли роде? –

окрену се старац и јаче повуче привузу.
-Идем, идем – тешко мали растави вилице.
-Је ли ти студено?
-Да – једва чујно и с напрезањем одговори Вујо.

Реља скиде шал, стресе снијег с њега, и омота га чврсто малом Вуји око главе и ушију.

Утопли се мало, по Богу брате, јер ми се чини да се спрема велика мећава…Ту мотичицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра…Ево ти ове моје ’аљине, па се добро умотај –

рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро у пола го.

А ти, стриче?

Мени, дијете, не треба ништа. Ја се не бојим ништа, ни мећаве, ни вјетра, ни
студени… Силне су мене мећаве биле и гониле, па ми не могоше ништа…

Високе оморике под тешким ињем стадоше се лагано њихати и повијати, шкрипећи и збацајући са себе прегршти снијега.

Рељу нешто жигну кроз срце. Он само махну главом и пође, шапћући пун слутње:

Ово се спрема мећава. Знам ја Змијање, знам ја дуд нашије’ планина и ове наше зле уде,врлетне земље: све то потајно и подмукло режи!

Наједном се ненадно задрмаше у врховима јеле и оморике јаче, силније, а јака се бучна мећава диже, као да се цијела планина из темеља потресе.
Њима се смрче пред очима. Снијег их је све јаче засипао, мећава им је дисање зауставила, а они су грабили напријед, посрћући и заносећи се.
-Идеш ли, роде? –
-Идем, идем – једва је одговарало дијете, дрхдући више од страха него од студени.

Ајде, роде, ајде…О страшне ноћи и мећаве –ђе ће ми ово убого сироче
моје главу изгубити!-шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.
Уморени и малаксали од силног непрезања и оштрог шибања ражљућених вјетрова, они би застали да одахну, да се одморе, ослушкујући са неизмјерним страхом и зебњом, како бијесни ноћни вихори урлају и потресају, рекао би, и небом и земљом, ломећи и кршећи све пред собом.

Какад мећава утоли, вјетрови се смире, стишају. Ништа се не чује, ништа се не осјећа до њихово кратко, изнемогло дисање, и оно лагано, дрхтаво изумирање вјетрово што трепери и клизи по снијежној бјелини око њих.
-Моремо ли, Вујо?

викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама.
-Моремо, моремо!

одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао онај луди, врели планински пркос, који се све силније буди и пламти, и у малом дјетету, што је напрезање веће.
-Напријед, Вујо!

узвикну Реља, прикупљајући сву снагу, као да де се с неким у коштац хватити.
За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из коријена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.
Пријеђоше планину и сиђоше у поље. Путеви су били заметени, нигдје пртине, ни знака, ни даха од живота, а бура непрекидно бјесни у урла. Ударише на прометничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да сузабасали па викну из све снаге:-
Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо…Забасали смо…

Њихов изнемогли глас дочекаше и зграбише вихори и, као осветнички, помамно га растргоше и разнијеше по узбјешњелој, лудој ноћи змијањској. Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну:

-Помагајте, забасали смо…забасали смо! Помете нас мећава…

Испред Накомића кућа чије је одвајкада било да спасавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе и чу се снажан, протегнут узвик:

-На десно, браћо, на десно!

Реља напреже сву снагу и јурну преко сметова према пламену који се високо у небо дизаше, повијајући се под ударцима вјетрова сад на једну, сад на другу страну.

И Вујо граби, и он се очајно отима, али се све више умара, малаксава, снага га оставља,издаје, а онај мали распламћени пркос догоријева у њему, гаси се.

-Идеш ли, роде?
– Идем, идем
– немоћно одговара дијете посрћући, падајући и устајући, док наједном звизну снажан вихор и дебео га смет удари у прса. Вујо јаукну и изнемогло паде.


Идеш ли, роде? –
викао је Реље поиздалека.

-Идем, идем, -чинило се старцу да чује дјетији глас.

-Ајде, роде, ајде!

мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном шибању планинских љутих вихора.

У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли. Посрће, пада, устаје,заноси се и језиво осјећа како се бори с нечим страшним, невидљивим, што дави, гуши, зауставља му пару и дисање.

– Идеш ли, роде? –викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује.

Он држаше само комад привузе у руци. Капу му стргли вјетрови и однели, а опанци му негде
спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и , посрћући преко сметова, потрча натраг.

-Вујо!
– очајно, силно јаукну и паде крај малог с кога бијаху вјетрови снијег разнијели.

Негдје у даљини, са планинских овршака, разлијегало се по узнемиреној зимској ноћи студено вијање гладних вукова, мијешајући се са урликом и ломлљавом побјешњелих вјетрова који потресају земљом, носећи као невидљиви дивови на својим, снажним плећима грдне сметове, и разбацајући их ражљућено на све стране…Звижде вјетрови, звижде и урличу, а полумртва се уста љубе и издишу у слаткој смрти…

 

Прво значајније Кочићево књижевно дјело, под називом Пјесме, објављено је 1898. године. Петар Кочић је написао три збирке приповедака под насловом „С планине и испод планине“. Прва је објављена 1902. године, друга 1904, а трећа 1905. Године 1910. објављена је још једна Кочићева збирка приповедака, овај пут под насловом „Јауци са Змијања“, по којој је 1974. године снимљен и истоимени филм.

Петар Кочић је написао и двије политичко-социјалне сатире: Јазавац пред судом (позоришни комад) и Суданија (дијалог). Ове године као приповијетка (како је до сада и објављивана) и као драма, приређена је Суданија од стране Националне библиотеке РС. Снимљен је 1988. филм Јазавац пред судом по његовом сценарију.

Када сиромах нема ни цвоњка

Гледајући мађарске приче за дјецу, сваки пут у најави се чује – Када сиромах нема ни цвоњка. Ријеч цвоњак нам долази из архаизама. Више прочитајте у наставку.

Погледајте и Одвратити пажњу или…

цвоњак – 1. ситна пара за коју нема шта вредно да се пазари; 2. ништа, шипак, нема(м) ни цвоњка – банкротирати, потпуно осиромашити

(По: Симо Ћирковић, Речник архаизама, Народна књига, Београд, 2006, слово Ц, дигитално издање)

АРХАИЗМИ Досадан као чмичак

Данас се упознајемо са три ријечи на слово Ч из Рјечника архаизама Симе Ћирковића? Да ли сте имали прилику да чујете за њих? И да ли ико крај вас заиста досадан као чмичак?

Погледајте и Зашто је писменост важна?

• чкиљити, чкиљнути – напрезати се при гледању, гледати из опреза, виркати кроз фирангу; чкиљати, чкиљи– слабо светлети, лоше видети; чкиљав, чкиља – слабовид човек
• чловити, учловити – дубити на глави, усправљати; коњи се члове – када коњи стану на задње ноге
• чмичак – израслина у оку (кобајаги од намигивања); чмичкав – особа досадна коју све интересује, па се каже: „Досадан је к`о чмичак !“

(По: Симо Ћирковић, Речник архаизама, Народна књига, Београд, 2006, слово Р, дигитално издање)

Create a free website or blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: